DVA JABLANA

Na cvetnoj livadi
punoj deteline,
dva jablana stoje
kao mladić i devojka
grade gnezdo svoje.

Grane, kao ruke
isprepletene se njišu,
zagrljeni tako
sijaju na suncu,
upijaju kišu.

Jednog sivog dana
starac sedi dođe,
uhvati testeru i poče da seče,
na jablanici napravi se rana.

Jablan čvrsto steže
grane jablanice svoje,
ali starac reže,
ne čuje jablanove
kako plaču, kako mole.

I kao za tren
jablanica padne,
jablan na livadi sam,
a kraj njega, od jablanice
osta samo panj.

Sa listova hladna rosa
kao suza pada,
jablan svoju izgubi jablanicu,
tuga ga savlada.

Dođe jesen,
pa prođe i zima.
proleće donese
novo ruho zeleno
kao morska plima.

I ponovo na livadi cvetnoj,
punoj deteline,
pored tužnog panja
samo jedan jablan stoji
osušenih grana.