ZAR JE MOGUĆE?

Zar je moguće uliti zaborav u sopstenu krv
i ne sećati se ničeg više?
Ni neba, ni sunca,
ni prvog jutarnjeg osmeha...
Zar se lako zaboravljaju
reči tebi i meni upućene?
Prva ljutnja, prvi oproštaj,
prvo nedostajanje...
Zar se tako lako odustaje
i pre prvog pokušaja?
Trava ne može da raste bez kiše,
ni noć ne prolazi bez jutra.
Nebo nikada ne ide bez sunca,
a ja sam tvoje nebo
i ti si moje sunce.
Zar je moguće uliti zaborav u sopstvenu krv
i ne sećati se ničeg više?