SAČUVAĆU TE

Sačuvaću mesta
na koja ćemo ići
da svaki put
na tebe mirišu.

Sačuvaću toplinu tvog pogleda,
da i kada nema sunca
i padaju ledene kiše
ugreje srce moje.

Sačuvaću te kao zrno nade
nekog drugačijeg života.
I nikada neću dozvoliti da odeš,
niti da me pustiš iz svog zagrljaja.

Sačuvaću te kao tajnu
jutarnjeg osmeha,
kao sreću u dečijem pogledu.
Da znam zbog koga se budim
i koga čekam u svakom snu.

U TVOM ZAGRLJAJU

U tvom zagrljaju toplom
poput ptice letim ka nebu,
vraćam se u detinjstvo
i svuda osećam miris sreće.

Gledaš me u oči
i čvrsto me držiš za ruku,
ne puštaš da krenem,
ali ti polako odlaziš.

U tvom zagrljaju toplom
možda stanujem poslednji put,
poput ranjene ptice letim ka nebu
i nosim sve što je ostalo iza nas.

Gledaš me u oči
i obećavaš da ćeš ostati tu,
ali poput senke u noći
ti polako odlaziš.

ZAR JE MOGUĆE?

Zar je moguće uliti zaborav u sopstenu krv
i ne sećati se ničeg više?
Ni neba, ni sunca,
ni prvog jutarnjeg osmeha...
Zar se lako zaboravljaju
reči tebi i meni upućene?
Prva ljutnja, prvi oproštaj,
prvo nedostajanje...
Zar se tako lako odustaje
i pre prvog pokušaja?
Trava ne može da raste bez kiše,
ni noć ne prolazi bez jutra.
Nebo nikada ne ide bez sunca,
a ja sam tvoje nebo
i ti si moje sunce.
Zar je moguće uliti zaborav u sopstvenu krv
i ne sećati se ničeg više?