NEKA ČUDNA ZIMA

Ova neobična noć, jedinstvena.
Zvezde su zapalile nebo,
mesec se skriva iza planinskih vrhova,
a vetar svoje zvuke pretvara u najlepše pesme.

Neka čudna zima...
Tragovi su duboko urezani u sneg.
Mesečina obasjava tople rumene obraze
i sreću koja izvire iz naših očiju.

Ti i ja i miris zime što se ocrtava na prozoru
pored vatre koja greje naše ruke ispucale od hladnoće.
Tvoje oči, tvoj osmeh.
I ništa se više ne vidi u ovoj pomračini.
Tvoje srce, moje srce
i vatra koja pucketa iz oronulog kamina.
I ništa se više ne čuje u ovoj tišini.

KO SAM JA

Zašto me noćas tako gledaš?

Zuriš u mene pogledom tupim.

Zar ti, tamo, nikada nisi poželela da se predaš?

Ja novi život ne mogu da kupim.

Zašto me noćas tako gledaš?

Prazno, gorak ti pogled kao iz žuči.

Ja sam želela nešto drugo, a ti kao da ne daš.

Zar tebe, tamo, život nikada nije hteo da muči?

Zašto me noćas tako gledaš?

Od pogleda tvoga srce mi se ledi.

Ko si ti da živim mi ne daš?

Ti si samo moj lik, iz ogledala, bledi.

Nemoj noćas tako da me gledaš.

Od srca sam svu čistotu i ljubav dala.

Zato se skloni, senko tuđa,
nestani zauvek iz mog ogledala.

NE BUDI ME

Prepoznajem sve te ulice,
čini mi se kao da sam ovde već bila.
Svetla iz susednih kuća bacaju tek po neki zrak na put,
ali iza mene mrak guta tragove.
I sve mi je ovde poznato, a ovuda prolazim prvi put.

Vidim lepotu već viđenog lica kako sedi na klupi,
a ne znam ko je, ni sta traži tu.
Ubrzanim korakom pokušavam da stignem do njega,
 ali ulice postaju sve duže i tamnije.
Poznajem lepotu već viđenog lica, a vidim ga prvi put.

Privremena stanica pokajanja,
moj život crta duge staze, a svaka izlazi na isti put.
Samo me jedna duša čeka na klupi, ali ja lice ne prepoznajem.
Nestrpljivo očekujem da će se pojaviti onaj o kome sanjam,
zato nemoj nikad da me budiš ako zaspim na tvom ramenu.